Ova ljubavna pisma razmenjivali su budući gerilci Oslobodilačke vojske Kosova, Dževa Krasnići Ladrovci i Fehmi Ladrovci.
Pisma su napisana između 1985. i 1990. godine, kada je Fehmi bio politički zatvorenik u Staroj Gradiški, zloglasnom zatvoru u bivšoj Jugoslaviji. Njih dvoje su bili vereni tek nešto više od mesec dana kada je on osuđen na deset godina zatvora zbog učešća u ilegalnim pokretima za prava Albanaca.
Oboje su imali po trideset godina.
Fehmi je predložio Dževi da ostanu prijatelji kako ne bi morala tako dugo da ga čeka da bi se udala za njega, ali mu se ona zavetovala da će ga čekati. Ona je u to vreme već bila diplomirala albanski jezik i književnost i studirala je pravo.
Ovaj kostim na zidu je Dževa nosila kada je postala „nevesta“. Nije nosila belo, već crveno, što je simbolizovalo otpor. A otpor je bio njena vodilja sve dok nije poginula u borbi protiv srpskih snaga 22. septembra 1998. godine, boreći se rame uz rame sa Fehmijem. Na zidu je izložen njen borbeni prsluk (taktički prsluk) koji je ona nosila kada je ubijena, u kojem je nosila municiju i bombe.
Tokom Fehmijevih zatvorskih godina započela je posebna prepiska koja je istraživala ljubav koja još nije bila u potpunosti ostvarena na slobodi. Dževina pisma bila su toliko duhovita, lirska, motivišuća i romantična da su ih mnogi drugi albanski politički zatvorenici čitali i recitovali jedni drugima, nalazeći u njima nadahnuće. Oni svedoče o tome kako su im Dževina pisma podizala moral i snažila ih, hraneći njihovu maštu i nadu u lep život na slobodnom Kosovu nakon izlaska iz zatvora.
Fehmi i Dževa su znali da, dok pišu, ne pišu samo jedno drugom, već i zajednici prijatelja i članova porodice. U Reporting House, po prvi put, ova prepiska je javno izložena, kako za mlađe, tako i za starije generacije.
Čekajući Fehmija, Dževa je njegovu majku naučila da čita i piše kako bi i ona mogla da piše svom sinu u zatvor, dok se istovremeno borila za pravo devojčica u Glogovcu da nastave srednjoškolsko obrazovanje.
Kada je Fehmi izašao iz zatvora, Dževa i on su služili kao pripadnici Albanske garde u Hrvatskoj, boreći se za njeno oslobođenje 1992. godine. Od 1993. do 1997. bračni par je živeo u Nemačkoj, gde su Dževine prijateljice opisivale njen naporan režim vožnje bicikla i pešačenja sa opterećenjem, čime se pripremala za neizbežni rat koji dolazi.
Godine 1997. rat je došao, a ona je iz Albanije ušla na Kosovo i pristupila OVK.
Dževina pisma je njena porodica predano i pažljivo čuvala, posebnonjen brat Selim Krasnići, takođe borac OVK. Pisma koja vidite su kopije, jer bi muzejska postavka mogla da ošteti originale.
U hladnoj, vlažnoj i surovoj zatvorskoj atmosferi, sa po dvadeset pet zatvorenika u jednoj prostoriji, Dževina osobena duhovitost, intelekt i hrabrost nadahnjivali su druge. Među njima je bio i Adem Demaći, takozvani kosovski Mandela, koji je tamo proveo 15 godina.
„Tvoja do groba“, napisala je Dževa pre četrdeset godina. I tako se i dogodilo. Deceniju nakon što je napisala te reči, boreći se protiv Srba u Dreničkoj dolini 1998. godine, Fehmi je pogođen metkom. Zamolio je Dževu da se povuče. Ona je to odbila. Čak i nakon što je on izdahnuo, ostala je pored njega, boreći se do herojskog, gorkog kraja.
