ŠTA SU ŠAPUTALI NA SVOM PUTU U NEPOZNATO? – VULNET JAKUPI

Šta je čudo? 8100 domova postaju škole kada znanju i obrazovanju puno pokolenja vreba opasnost. E to je čudo.

Prva škola koja je počela sa nastavom u kućama preobraženim u škole bila je Gimnazija „Dževdet Doda“ u Prištini, koja je počela sa nastavom 6. januara 1992. godine. Gimnazija „Dževdet Doda“ je izgrađena početkom 20. veka i služila je kao zatvor između dva svetska rata. U njoj su bile smeštene različite škole sve dok na kraju nije postala srednja škola „Dževdet Doda“ do 2007. godine. Smeštena u samom srcu grada, tokom devedesetih je bila jedina srednja škola na albanskom jeziku kojoj je Miloševićev režim dozvolio da ostane u svojim prostorijama. Ovo je bio propagandni manevar režima koji tvrdi da Albanci vode normalne živote.

„Šta su šaputali, na svom putu u nepoznato? je instalacija koja oslikava ovu tihu, ali moćnu pobunu. Viseći sa plafona, simbolizuje nepopustljivi duh mladih koji su, uprkos preprekama, odbili da dozvole da im u potpunosti ugase žeđ za znanjem. „Njihova stopala nikada nisu dodirnula tlo“, ali je njihova odlučnost bila čvrsto ukorenjena u njihovim srcima i umovima. Širom Kosova, u 8.100 kuća-škola, građani su otvorili svoje domove, prodavnice i podrume samo da se obrazovanje nastavi. Ove improvizovane učionice postale su utočišta učenja i otpornosti. Građani su preobratili svoje privatne prostore u javna utočišta znanja, prkoseći pokušaju režima da uguši budućnost čitave jedne generacije. Ove kuće-škole, nastale iz nužde i hrabrosti, svedoče o nepokolebljivoj odlučnosti jedne cele generacije. Koračali su kroz senke ugnjetavanja, duž nepoznatih puteva, kako bi održali u životu iskru obrazovanja. Njihov šapat nije bio samo očaj, već i njihovi snovi i težnje o budućnosti u kojoj se znanje može slobodno tražiti i deliti. Ova priča, sačuvana u delikatnoj, ali prkosnoj prirodi instalacije, vitalna je nit u tapiseriji kosovske istorije. Od presudne je važnosti da ove priče ispričamo budućim generacijama, kako bismo osigurali da učinjene žrtve nikada ne budu zaboravljene. Otpornost ovih mladih ljudi je svetionik nade i trajni podsetnik na moć obrazovanja i ljudskog duha.

Hajde da se, dok gledamo ovu instalaciju, prisetimo šapata onih koji su koračali u nepoznato. Odajmo poštu njihovom putu, time što ćemo nastaviti njihovu priču, time što ćemo obezbediti da pravo na obrazovanje nikada više ne bude uzeto zdravo za gotovo i time što ćemo nadahnuti buduće generacije da pronađu snagu i otpornost u susret nevoljama. Ovo nije samo puka priča o prošlosti; ona je i lekcija za budućnost, poziv na očuvanje dostojanstva i prava svakog ljudskog bića i podsetnik na nepokolebljivu moć nade.