Intervjui

Prinuđen da više puta beži sa svojom porodicom tokom 1998. godine, Gentrit je najveći deo rata proveo seleći se između sela i kuća rođaka ili stranaca koji su im pružali utočište u Prištini. Kao dete, seća se kako se brzo prilagodio ovoj situaciji, doživljavajući raseljavanje gotovo kao uobičajeno kretanje s jednog mesta na drugo, ne shvatajući u potpunosti opasnost koja ga je okruživala. Tokom dve godine (1998–1999), šest puta je promenio školu. Tokom konačnog proterivanja vozom 1999. godine, jedan od najbolnijih trenutaka bio je kada su srpske snage odvojile njegovog oca od ostatka porodice, ostavljajući ih u strahu da ga možda više nikada neće videti. Njegov povratak u vagon voza ostaje jedno od Gentritovih najživljih sećanja na olakšanje i nadu usred straha i neizvesnosti. Gentrit takođe govori o osećaju krivice koji je doživeo nakon povratka na Kosovo, kada je zatekao svoje rođake na ivici gladi, dok je on sam bio vema dobro uhranjen zahvaljujući gostoprimstvu jedne albanske porodice u Severnoj Makedoniji.

Studije sociologije Alji Misimija prekinuo je rat, koji ga je zatekao dok je sa porodicom živeo u naselju Medrese u Prištini. Proteran je iz svog doma i vozom prevezen u izbeglički kamp Stenkovec 2 u Severnoj Makedoniji. Jedan poseban detalj kojeg se seća je da je, usred nasilja i proterivanja, jedan srpski policajac briznuo u plač dok je sa oružjem u rukama sprovodio ljude prema vozovima. Misimi je potom prebačen u izbeglički kamp u Norveškoj, a na Kosovo se vratio nakon dolaska NATO trupa.

Nakon nekoliko dana provedenih u skrivanju u jednom stanu, zajedno sa šesnaest rođaka, Mustafinu porodicu su srpske paravojne snage prisilile da se pridruži dugim kolonama koje su se kretale prema železničkoj stanici u Prištini. Tokom proterivanja, video je spaljena tela u blizini železničke pruge i seća se teške tišine koja je zavladala ljudima nakon što su čuli vest o ubistvu Fehmija Aganija. U Blacama su umor, strah i eksploatacija od strane kriminalnih grupa obeležili svakodnevni život izbeglica, dok su porodice iz Struge otvorile svoje domove da im pruže sklonište, nudeći solidarnost koje se i danas seća, više od dve decenije kasnije.

Ganimete Morina i Šerife Ljuta dele svoja iskustva kao izbeglice tokom rata na Kosovu 1999. godine. Ganimete, koja je tada imala samo devet godina, bila je primorana pobeći iz Samadredže u Suvoj Reci sa svojom porodicom kako se približavalo granatiranje. Zajedno sa svojim ocem, Salijem Morinom, prepričava bekstvo iz jednog sela u drugo, pretnje srpskih snaga i napore porodice da preživi i ostane zajedno uprkos vanrednim okolnostima. U međuvremenu, Šerife Ljuta se priseća bekstva iz Ivaje u Kačaniku sa svojom sedmomesečnom ćerkom u naručju, trenutka zabeleženog na fotografiji koja je postala simbol egzodusa izbeglica sa Kosova. Prepričava noći provedene u planinama pod granatiranjem, razdvajanje porodica, prelazak granice u teškim zimskim uslovima i stalnu strepnju za opstanak svoje bebe dok je njen muž ostao da se bori.

Arljinda Gaši Jakupi, koja se nedavno udala u Prištini i bila majka devetomesečne devojčice, ostala je u gradu tokom većeg dela NATO bombardovanja. Svoja iskustva beležila je u dnevniku koji je posvetila svojoj ćerki Aljbi. Dana 6. maja 1999. godine, njena porodica je proterana vozom. U blizini Miradije, srpske snage su zaustavile voz i izvele putnike na polje, gde su im pretili pogubljenjem, a muškarci su odvojeni od porodica. Faik Hyseni, bivši tehničar u Radio-televiziji Priština (RTP), pobegao je iz svog doma sa širom porodicom nakon što su srpske snage bombardovale naselja na periferiji Prištine. Pridružili su se koloni civila, gde su im pretili, pljačkali ih i primorali ih da krenu prema železničkoj stanici. Hyseni se priseća proterivanja i neizvesnosti koju je doživeo tokom tog perioda.

Adeljina Emini je imala 14 godina kada je proterana iz svog doma zajedno sa porodicom. Nakon četiri dana u Blacu, porodica je provela tri nedelje u izbegličkom kampu u Stenkovcu, pre nego što je dobila status izbeglice u Holandiji i vratila se na Kosovo u septembru 1999. Afrim Hadžiaj, student koji je živeo na Dragodanu, Priština, proteran je vozom u tadašnju Makedoniju. U Blacu, Skoplju i Tetovu, pružile su mu podršku albanske porodice i volonteri. Kasnije je pokušao da se pridruži Oslobodilačkoj vojsci Kosova, a potom je, kroz program za izbeglice, preseljen u Sjedinjene Američke Države.

Arbrore Kadriu je još bila dete kada je rat stigao u Prištinu. Seća se straha koji je zahvatio grad, pretresa kuće od strane policije i razdvajanja porodice tokom proterivanja. Nakon rata, istovremeno je radila na tri mesta. Godinama kasnije, kada je postala majka i njena ćerka dostigla godine koje je Arbrore imala tokom egzodusa, ratna iskustva su ponovo isplivala na površinu. Podvrgla se terapiji i danas za muzej govori o svom iskustvu oporavka. Arita Suhodoli je živela je u Severnoj Mitrovici i napustila je Kosovo tokom rata neobičnim putem, vozom preko Srbije prema Crnoj Gori. Tokom celog putovanja, njen otac je pregovarao sa policijom kako bi omogućio porodici da napusti zemlju. Porodica se do danas nije vratila u svoj stan u severnoj Mitrovici, koji se nalazio u većinski srpskom području. Arita se rata seća kroz iznenadne promene u svakodnevnom životu, odlazak od kuće i neizvesnost odluka koje su odrasli morali donositi.

Dibran Istrefi je imao devet godina kada se, nakon što su mu srpske snage 1998. godine spalile porodičnu kuću, nekoliko puta selio po selima u oblasti Šalje. Tokom proleća 1999. godine, seća se boravka kod rođaka i drugih stanovnika, NATO aviona na nebu i proteranih porodica u blizini Mitrovice. Takođe se seća i pomoći stanovnika koji su raseljenima nudili vodu, hleb i sklonište. Šerife Ljuta je bila mlada majka kada je u martu 1999. godine, bila primorana da napusti Ivaju. Prelazila je preko planina noseći u naručju svoju sedmomesečnu ćerku Besianu, i seća se dana provedenih pod bombardovanjem, putovanja u tadašnju Makedoniju i odvajanja od muža, koji je ostao da se bori.